Zbog čega sam prestao da pratim Kesića i slične sadržaje.

Postoji jedna lepa molitva koja traži: „Bože daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim one koje mogu i mudrosti da ih razlikujem“. Mislim da ekipi koja stoji iza ovog serijala nedostaje pomenuta mudrost, jer je situacija u kojoj se nalazimo kao društvo daleko od nepromenljive. Pojašnjenje sledi.

Dakle, polazimo od toga da postoje okolnosti koje možemo i koje ne možemo promeniti (za života). Ove iz prve grupe tretiramo u zavisnosti od prioriteta, dok se ovim drugim svako nosi na svoj način. Jedan od tih načina je ismevanje, jer ih nije moguće promeniti pa je to izabrani oblik otopra, medjutim kada se to radi sa promenljivim kategorijama (kao što je ova u kojoj se nalazimo), onda se njima –makar na podsvesnom nivou- dodeljuju ti (nepromenljivi) atributi, čime se upada u opasnu zamku koja otežava  promenu i miluje status quo. (Ruke gore svako ko je barem jednom čuo: “Ma ovo ti je Srbija“)

Ova naša situacija nije nepromenljiva da bi je ismevali, a čak i da jeste smatram da je ispravnije okrenuti se velikanima naše istorije i slediti Njegoša uz slavnu  „neka bude što biti ne može“, nego mirno gledati donositelje opštenarodne propasti iz fotelje i smejati im se uz kokice.

Mislim da postoje mnogo korisniji načini da se borimo sa postojećim problemom okupacije države od ismevanja beskrupoloznih ljudskih karikatura koje su se posredstvom kolonizatora i odredjenih lokalnih interesnih grupa našle na čelu rukovodećih pozicija države, umesto da budu hospitalizovani u odgovarajućoj medicinskoj ili barem kazneno popravnoj instituciji.

Otići ću i korak dalje zbog toga i reći da je ovaj program za mene ne samo kontra-revolucionarski, već ispada i kao jedno veoma perfidno sredstvo u održavanju postojećeg autokratskog režima na vlasti i apatije u društvu, posredstvom gorepomenute psihološke igre, dok postupci koje oni [na vlasti] čine nisu za ismevanje(ni sada, ni kada budu završili na smetlištu istorije), već za najžešću javnu osudu, najpreču akciju i što iskreniju molitvu za njihove duše.

Kada neko sa teško narušenim psihičkim zdravljem učini nešto društveno neprihvatljivo, mada bezazleno, da li smatrate da je u redu smejati mu se? A kada to što radi ugrožava javnu bezbednost? A kada ugrožava budućnost celog jednog naroda?