Postoji
jedna lepa molitva koja traži: „Bože daj mi snage da prihvatim stvari koje ne
mogu da promenim, hrabrosti da promenim one koje mogu i mudrosti da ih
razlikujem“.
Mislim da ekipi koja stoji iza ovog serijala nedostaje pomenuta mudrost, jer je
situacija u kojoj se nalazimo kao društvo daleko od nepromenljive. Pojašnjenje
sledi.
Dakle,
polazimo od toga da postoje okolnosti koje možemo i koje ne možemo promeniti (za
života). Ove iz prve grupe tretiramo u zavisnosti od prioriteta, dok se ovim
drugim svako nosi na svoj način. Jedan od tih načina je ismevanje, jer ih nije
moguće promeniti pa je to izabrani oblik otopra, medjutim kada se to radi sa
promenljivim kategorijama (kao što je ova u kojoj se nalazimo), onda se njima –makar
na podsvesnom nivou- dodeljuju ti (nepromenljivi) atributi, čime se upada u
opasnu zamku koja otežava promenu i
miluje status quo. (Ruke gore svako
ko je barem jednom čuo: “Ma ovo ti je Srbija“)
Ova
naša situacija nije nepromenljiva da bi je ismevali, a čak i da jeste smatram
da je ispravnije okrenuti se velikanima naše istorije i slediti Njegoša uz slavnu
„neka bude što biti ne može“, nego mirno
gledati donositelje opštenarodne propasti iz fotelje i smejati im se uz kokice.
Mislim
da postoje mnogo korisniji načini da se borimo sa postojećim problemom
okupacije države od ismevanja beskrupoloznih ljudskih karikatura koje su se posredstvom
kolonizatora i odredjenih lokalnih interesnih grupa našle na čelu rukovodećih
pozicija države, umesto da budu hospitalizovani u odgovarajućoj medicinskoj ili
barem kazneno popravnoj instituciji.
Otići
ću i korak dalje zbog toga i reći da je ovaj program za mene ne samo
kontra-revolucionarski, već ispada i kao jedno veoma perfidno sredstvo u
održavanju postojećeg autokratskog režima na vlasti i apatije u društvu,
posredstvom gorepomenute psihološke igre, dok postupci koje oni [na
vlasti] čine nisu za
ismevanje(ni sada, ni kada budu završili na smetlištu istorije), već za najžešću
javnu osudu, najpreču akciju i što iskreniju molitvu za njihove duše.
Kada
neko sa teško narušenim psihičkim zdravljem učini nešto društveno
neprihvatljivo, mada bezazleno, da li smatrate da je u redu smejati mu se? A
kada to što radi ugrožava javnu bezbednost? A kada ugrožava budućnost celog
jednog naroda?
